Radović, Vesna: Egy asszony mondta (Рече ми једна жена in Hungarian)

Добро је што си отишао,
што си нестао,
без поздрава и опроста се удаљио,
о благослову да не причамо!
У мом крају се каже,
добро је што си издао,
у твом,
не знам какo се каже,
али знам да се и те како збори,
с кољена на кољено,
да се препричава,
јер ови Ваши су од Наших,
а сви смо ми Наши,
громаде од људи, људине и људићи!
 
Велим људићи, људићи!
Поваздан их је било и биће,
него треба их знати препознати,
а док врећу соли не позобљеш,
не знаш Јадан с ким имаш посла,
док не посједиш,
а можда ни тад,
не сањаш шта носи дан,
шта ноћ пуста,
јер да знаш,
обук’о би се на брзину,
и утек’о главом без обзира,
не би крчмио дане од Бога дате,
никако не би,
јер нико није луд,
а понајмање ови Наши!
 
Него, вјеруј ми,
без омразе Ти све ово говорим,
јер ме некако хтјело,
јер ме допало,
да лајем ко пас на свом прагу,
док други лају по туђим авлијама!
И ништа ме није мимоишло,
па ни ова здравица,
ово весеље,
ма, које весеље!?
 
Како није весеље,
кад гаће носим љети и зими,
кад не стижем да се сазујем од посла?!
Јадна ми мајка,
што је залуду мислила,
да је женско родила,
што се помоћи у кући надала,
а мени ко да се момчило,
у коло међу људе хватало,
ко да ми ђаво није дао мира!
 
Добро је што си отишао,
не окренувши се за собом,
при ципелама само блато понијевши,
рачунајући да си све завршио,
да си се одужио дому и роду,
и да немаш никог на старој адреси!
Данас ми је лакше заспати,
ласније опстати у овом јаду земаљском,
знајући да и ја више немам никога.
А могло се десити,
ко што се често дешава,
да и даље наивно вјерујем,
или да не вјерујем својим очима,
да ми уши тукну,
па да ме воде код доктора!
 
Посље да причају,
уста да не затварају,
по роду да ми ненајављени гостују,
мртве ђедове кости да ми преврћу,
онако у мале шапућу –
Видиш да са њом нешто није у реду!
Била је оваква и онаква,
залуду лијепа, права љепотица,
из добре куће,
домаћинске,
сам Бог је дао,
но има ту неки Ђаво,
јер не могу Срби без Ђавола,
то им је од памтивјека остало!
 
И опет понављам,
добро је што си отишао,
немој да ти се кунем у једино дјете,
што си подвио реп,
ко олињали мачак,
који више није низашта!
 
Ономад ми рече једна жена,
у четири ока, у повјерењу,
не знам од којих је,
а не знам ни чија је,
дјевојка или одива,
не знам, части ми,
да те више нема, него што те има,
да нас избјегаваш,
због једне друге жене,
нагрђене од рођења,
због које те ни рођена мати,
не би препознала!
 
И не може се чуду начудити,
да се то могло десити онаквом човјеку,
што га је дика било видјети,
у кући и испред куће,
што се о њему причало,
ко о чо’еку, а не ко о попишуљи,
оба ми ока испала, ако те лажем,
ако не говорим истину,
ДОБРО ЈЕ ШТО СИ ОТИШАО!

Jó, hogy elmentél,
eltűntél,
köszönés, búcsúszó nélkül távoztál,
az áldást nem is említve!
Vidékünkön azt mondják,
szerencsére cserbenhagytál,
felétek,
nem tudom mit mondanak,
de tudom, igenis beszélnek,
nemzedékről nemzedékre
száll a mese,
mert ezek a Maguk a Miénktől valók,
mindannyian Miénk vagyunk,
keménykötésűek, emberek és emberkék!
 
Állítom, emberek és emberkék!
Mindig is voltak és lesznek,
csak meg kell őket különböztetni,
de míg egy tarisznya sót el nem fogyasztasz,
míg meg nem őszülsz,
te Szegény, veled szembe ki áll, nem sejted,
de talán akkor sem,
nem tudod, mit hoz a nap,
a puszta éj,
mert ha tudnád,
rongyaidat magadra rántva
hanyatt homlok menekülnél,
nem árulnád az Istenadta napokat,
nem bizony,
mert senki sem bolond,
legkevébé ezek a Mieink!
 
De hidd el,
mindezt Neked gyűlölet nélkül mondom,
mert kibuggyant belőlem,
mert megtetszett,
hogy kutyamódra küszöbömön vonítsak,
míg mások ezt idegen udvarokban teszik!
És semmit sem veszítettem,
ezt a köszöntőt,
ezt az ujjongást sem,
hja, micsoda ujjongást!?
 
Hogy nem derű,
mert télen, nyáron gatyában járok,
mert a munkától átöltözésre sincs időm?!
Szegény anyám,
mindhiába gondolta,
nőszemélyt szült,
akitől otthon segétséget várhat,
nekem a legények kellettek,
a kólót táncolók közé álltam,
bennem az ördög bujkált!
 
Jó, hogy elmentél,
hátra sem nézve
cipődön csak a sarat vitted magaddal,
azt híve, mindent elintéztél,
otthonnak, rokonnak adósságod leróttad
és az egykori címen senkid sincs!
Ma nyugodtabban hajton fejem nyugovóra,
ebben a földi nyomorban tudva azt,
senkim sincs, könnyebb fennmmaradni.
Ám megtörténhetett volna,
mint oly sokszor,
hogy naívan továbbra is hiszek,
vagy saját szememnek se hiszek,
hogy süket vagyok
és vihetnek az orvoshoz!
 
Majd mesélnek,
szájukat be nem fogva,
rokonságra hivatkozva váratlanul betoppannak,
halott őseim csontjai között turkálnak,
csak suttognak –
Látod, nincs minden rendbe vele!
Ilyen meg olyan volt,
bolondítóan szép, igazi szépség,
jó házból,
Istenadta
családiasból,
de itt bujkál az Ördög,
mert a szerbek Ördög nélkül nem élhetnek,
ez bennük maradt, amióta világ a világ!
 
És ismét ismétlem,
ne kelljen gyerekünkre esküdnöm,
jó, hogy elmentél,
hogy levedlett,
semmire se jó macskaként,
farkadat behúztad.
 
Egyszer mondta egy asszaony,
négyszemközt, bizalmasan,
nem tudom kiféle,
nem tudom ki szülte,
lány vagy céda,
istenemre mondom, nem tudom,
már nem létezel, vagy csak nem vagy,
egy másik nő miatt
kerülsz bennünket,
mogorván az első pillanattól kezdve,
amiért szülőanyád
sem ismerne meg!
 
És csak csodálkozik,
mi lelte az olyan embert,
akit a házban és a ház előtt
is öröm volt látni,
akiről csodákat meséltek,
akit mint daliát, nem pipogyát emlegettek,
vakuljak meg, ha hazudok,
ha nem mondok igazat,
JÓ, HOGY ELMENTÉL!