Vujković, Sreten: Szép asszonyhoz (Лепој жени in Hungarian)
Лепој жени (Serbian)Године су прошле као Река да никада више се не врате, нема никог ко ће да те чека, сем молитве у последње сате.
Нема твога некадашњег жара, са којим си дозивала срећу, не мислећи како живот вара тиме што ти године пролећу.
Детињство те из инога зове, да се вратиш играма и срећи, да проживиш младалачке снове, од старости како ћеш побећи.
Године су прошле као Река планинскога, дивљег урнебеса, на крају те из дивљине чека Вихор који Плодове отреса.
Готово је, с тиме се помири, што је прошло, што сада долази, похотљиви хоће те Вампири док стварају тебе Игрокази.
Као у Ноћ кад певају Петли, са тобом је Све теже, и теже, бивша срећа душом ти засветли па Уресом за живот те веже.
Понекада нађеш се у Цвећу, Сан те води као Мајка дете, све Године на Рамена слећу док у Понор са тобом не слете.
Покушаваш задржати Чезу, па не видиш лице Кочијаша, јер Године у твом телу везу нешто што ти срећу опонаша.
У Души су сретали те лепи крајолици бескрајног Уреса, па ти душа невиђено стрепи, јер с дрвећа јесен лишће стреса.
Све из хода стане у терцину, у три стиха светлога минута, јер Лепотно као Муња сину па у Простор некуда одлута.
Све је стало у тренутак среће из прошлости што се теби јавља, јер осећаш како те пресреће из Расула сан инога Славља.
Године су прошле као Река, све одлази с треном пусте среће негде тамо, где ће да дочека
Што се никад повратити неће, јер тек кроз Сан понекада сине Светлост кад Све однесу Године.
Бањалука, Куљани, 2.1.2014.
|
Szép asszonyhoz (Hungarian)A folyóval együtt elfolyt évek többé sosem térnek vissza, senki sincs aki várna téged, csak az utolsó percben egy ima.
Az egykori tűz tűnt el belőled mellyel a mámort a gyönyört hívtad nem gondoltál arra azzal hogy szaladnak az évek megcsal az élet
Gyerekkorod szólít térj vissza az örömmel játszott játékba, fiatalságod éveinek álmába, vénségedből így szabadulva.
A hegyi patakkal együtt folytak el a viharos évek, az út végén a vadonban Gyümölcsszaggató Vihar vár.
Fogadd el, valami végérvényesen elmúlt, ami ezután jön az már a Vámpírok tánca téged marcangoló Színjáték.
Mint Kakas-kukorékolás az Éjszakába veled Egyre nehezebb, nehezebb, a valaha megélt mámor világít lelkedben, az élethez kötnek a Díszletek.
Néha Virágban leled meg magadat, Mint Anya gyermekét vezet az Álom, Válladat az Évek súlya nyomja veled együtt szállnak a Szakadékba.
Próbálod életben tartani Vágyaidat és nem látod a Kocsis arcát mert testedben az Évek azt a valamit szövik ami mímel boldog álorcát.
Lelkedben találkoztak a pazar tájak végtelen díszítő elemei, de lelkedben immár szorongás honol hisz falevelet tépdes a beköszönő ősz.
Útközben minden egy hármasság. A villanó pillanat három sora, mert mint a Villám csillan a Szépség és a végtelen Térbe vész.
Minden a múltból felbukkanó gyönyör egyetlen pillanatába tömörül, mert érzed hogyan toppan eléd az Enyészetből egy más Ünnep álma.
A puszta szerencse pillanatával együtt folyó módjára folytak el az Évek, minden oda tűnik ahol vár
A soha nem térek vissza, mert csak az Álomban villan néha a Fény mikor Mindent elvisznek az Évek.
Banja Luka, Kuljani, 2014. 01. 02.
|