Madzirov, Nikola: Nem tudom (НЕ ЗНАМ Magyar nyelven)
НЕ ЗНАМ (Macedon)Далечни се сите куќи што ги сонувам, далечни се гласовите на мајка ми што на вечера ме повикува, а јас трчам кон полињата со жито.
Далечни сме ние како топка што го промашува голот и оди кон небото, живи сме како термометар кој е точен само тогаш кога ќе погледнеме кон него.
Далечната стварност секој ден ме испрашува како непознат патник што ме буди на половина пат со прашање „Тој ли е автобусот“, а јас му велам „Да“, но мислам „Не знам“, не знам каде се градовите на твоите дедовци што сакаат да ги напуштат сите откриени болести и молитвите.
Сонувам за куќа на ридот од нашите копнежи, да гледам како брановите на морето го исцртуваат кардиограмот на нашите падови и љубови, како луѓето веруваат за да не потонат и чекорат за да не бидат заборавени.
Далечни се сите колиби во кои се криевме од дождот и од болката на срните што умираа пред очите на ловците кои беа повеќе осамени, отколку гладни.
Далечниот миг секој ден ми поставува прашање „Тој ли е прозорецот? Тој ли е животот?“, а јас му велам „Да“, а всушност „Не знам“, не знам кога птиците ќе прозборат, а да не кажат „Небо“.
|
Nem tudom (Magyar)Minden ház, amelyről álmodom, távoli, távoli az anyám hangja, amint vacsorázni hív, de én a búzamezők felé szaladok.
Távoliak vagyunk, mint egy célt tévesztett labda, amely az ég fele halad, élők vagyunk, mint egy hőmérő, amely csak akkor pontos, amikor ránézünk.
A távoli igazság naponta kikérdez mint egy ismeretlen utazó, aki az út közepén felébreszt, mondván “Ez a megfelelő busz?”, és én felelek neki “Igen”, de ezt úgy értem “Nem tudom”, Nem ismerem a nagyszüleid városát, akik minden felfedezett betegségüket és imájukat maguk mögött hagynák.
Álmodom egy házról, ami a vágyaink dombján épül, hogy lássam, hogyan rajzolják meg a tenger hullámai az eséseink és szerelmeink kardiogrammját, és azt, hogy az emberek úgy hisznek, hogy ne süllyedjenek el és úgy lépnek, hogy ne legyenek elfeledve.
Távoli minden kunyhó, ahová a vihar elől bújtunk, és a vadászok szeme előtt elpusztuló őzsuták fájdalma elől, akik sokkal inkább voltak magányosak, mint éhesek.
A távoli pillanat minden nap megkérdezi tőlem “Ez az az ablak? Ez az az élet?”, és én felelek “Igen”, de ezt úgy értem “Nem tudom”, nem tudom, fognak-e beszélni a madarak anélkül, hogy kimondanák “Egy ég”.
|