Aleksić, Dejan : Лимени петлови

Срећан је народ који још негује
лимене петлове на крововима.
Најпре, то значи да има кровова,
а потом, да се, без лизања прста,
зна са којих страна стижу олује.
 
Све ово прича ми пријатељ који
деценију већ потроши под алпским
небом, где ветрови чешће пролазе
кроз харфе него кроз празне рукаве
смеђих капута за ратну сирочад.
 
Ни данас, после толиких година
што као издаја лежу на срце,
не знам шта спаја време с одрицањем,
и откуд силази апостолски мир
на чела оних који одричу се.
 
Отуда ми вера у сопствени кров,
са лименим петлом, што не успева
да кукурикне три пута пре зоре,
већ само цијуче на својој оси
коју једе рђа од постанка света.

Boldog az a nemzet, amelyik még
a háztetőkön szélkakasokat gondoz.
Először is azt jelenti, vannak háztetők,
meg, ujjnyalás nélkül meghatározható,
a viharok melyik irányból érkeznek.
 
Mindezt egy évtizedek óta
az alpesi égbolt alatt élő brátom mondja,
ahol gyakrabban fújnak a szelek
a hárfákom keresztül, mint a hadiárváknak
szánt üres, barna kabátujjakon.
 
Annyi szivünket árulásként
nyomasztó év eltelte után, ma sem
tudom, lemondást idővel mi köt össze,
honnan az apostoli nyugalom
a megtörtek homlokán.
 
Innen a bizalom saját tetőmben,
a szélkakassal, mely hajnalban
háromszor nem képes kukorékolni,
csak a világ kezdete óta rozsdamarta
tengelye körül forogva nyikorogni.