Kozić Preradović , Stevka: Симонида

На зиду вјерујућих

била сам вјековима

најљепша фреска 

Имала сам ореол

око главе,

одраз Сунца

и Мјесеца.

Чувала сам

манастир свјетлости

док ми нису

очи ископали:

лијево и десно

огледалце душе.

Мрвили су зид

слијепци код очију

прашине гладни.

Сити ме не виде

у дому изгнаних.

Сузама се крстим

на бодљивој жици.

Ја сам Симонида

са вјечним зјенама

у мајчинској души.

Видик ми сеже

До свода вјерујућих

плав

на потиљку. 

Századokon át

a legszebb freskó voltam

a hívők falán

Glória

övezett,

a Nap és a Hold

visszfénye.

A fény kolostorát

őriztem

míg mindkét szemem

ki nem vésték:

a lélek

jobb és bal tükrét.

A port kívánók

a vaksik

a falat morzsolták.

A száműzöttek otthonában

engem nem vesznek észre a jóllakottak.

A szögesdróton

könnyel vetem a keresztet.

Szimonetta vagyok

az anyák lelkében

örökös pupilla.

Láthatárom

a hívők boltozatáig terjed

ég

a tarkón.