Mitrić, D. Radomir: Körutazás (Кружно путовање Magyar nyelven)

Кажу да је једном, после јутарње мантре
у Храму Звезда, ученик питао Шакјамунија:
“Има ли сваки пут своју коначност?”,
алудирајући на живот и смрт, велики учитељ
одговорио немо, показујући руком на старца
и дечака који су дошли да се помоле.
 
Осетивши се недостојним, ученик
одбаци монашку одежду и оде из храма.
Лутао је Индијом, али колико год далеко
отишао чинило му се да је место
с којег је пошао на пут увек пред очима.
 
Када је након година лутања, у ритама
просјачким приспео у храм где се молио
као младић, у Суњати, у истом храму,
чуо одговор учитеља који је већ био
негде у Бенаресу: “Сваки пут има коначност,
али свака коначност има ново полазиште”.

Mesélik, egyszer, a reggeli mantra után
a Csillagok Szentélyében, tanítványa megkérdezte
Sákjamunit: „Tényleg véges minden csapás?”,
az élet és halálra utalva, némán felelt
a tanítómester, ujjával az aggastyánra és
a fiúra mutatott, akik ott imádkoztak.
 
Érezve méltatlanságát, a tanítvány
eldobta szerzetesi ruháját, elhagyta a szentélyt.
Indiaszerte bolyongott, de bármilyen messzire
is jutott, úgy érezte, az az egyetlen hely,
ahonnan elindult, szakadatlan nyomában jár.
 
Bolyongva, évek múltán, mikor rongyokba
burkolva ismét ugyan abba a szentélybe,
Súnjatába ért, ahol ifjúként imádkozott,
meghallotta a már Benáreszben lévő
mester válaszát. „Minden út véges,
de minden vég új kezdetet igér.”