Praća, Dušan: Прича о малом шупљоковићу

Расте један мали човјек,

понавља се стари случај,

заплиће се,

расплиће се,

шупље клупко - шупљоклупко.

Како којим даном расте,

мали човјек све је мањи,

танки конац све је тањи.

Иза њега све остаје,

све промиче,

неповратно:

била једном једна мајка ко икона,

био једном један отац ко планина –

био једном један шарени балон.

Расте један мали човјек,

провлачећи дрхтураву своју нит

кроз лавиринт.

Кад размота, кад распетља

своје клупко,

тек тад схвати да је шупље –

шупље клупко, шупљоклупко

Cseperedik egy emberke,

ismétlődő régi mese,

botladozik,

akadozik,

üres batár – palimadár.

Ahogy napról napra növöget,

az emberke egyre gyatrább,

satnya fűző egyre satnyább.

Minden mögötte marad,

mindent elhagy,

megmásíthatatlan:

mint egy ikon volt az anya,

mint az orom volt az apa –

volt egy pompás, tarka lufi.

Cseperedik egy emberke,

útvesztőn keresztül reszketve

fűzi cérnaszálát.

Mikor nyitja, kinyitja

batárát,

csak akkor látja sivárságát –

üres batár,  palimadár.