Aleksić, Dejan : Tűz és könyv (Ватра и књига in Hungarian)

Може се читати из ватре.
Колико је само прича настало
међу окупљенима око ње.
 
Лако је замислив неко
ко приповеда уз ватру, дижући
кажипрст уперен у ноћ.
 
Између ватре и књиге стоји
кажипрст. Онај који показује
уз које светло да се чита
и онај који нишани књигу
осуђену на ломачу.
 
И онај Микеланђелов,
што из облака се пружа
да удахне ватру провиђења.
 
И окуженом телу, жлезда
сапетих у пламене језике грознице,
долазили би са Књигом, режући
руком кроз ваздух свете знаке.
 
Читаш о томе спокојно, на тераси
окренутој ка пожару западног неба.
Оно што гори увек нешто саопштава.
Оно што је саопштено, доноси из огња
велику мудрост пепела.
 
Али вечерас небо тако лепо
пламти над књигом света.
 
То је тренутак када човек уздахне,
на начин од искона исти.
Свеједно је ли уздахнуо
над укрштеницом шеф ноћне
смене у ватрогасној служби,
 
или поспани Спиноза који је
управо лизнуо кажипрст
да окрене лист у књизи
или да угаси свећу.

Lehet olvasni a tűzből.
A körülötte összegyűltek között
de sok történet született.
 
Könnyű elképzelni
a mesemondót, aki a tűz mellett
mutatóujját az éjbe emeli.
 
A tűz és a könyvek között
a mutatóujj áll. Az, amelyik mutatja
milyen fény mellett olvassunk
és az, amelyik a máglyára
ítélt könyvet célozza.
 
És a Michelangelo-é,
amelyik a felhőből kinyúlva
szippantja be a látomás tüzét.
 
A fertőzött testhez is, a lázba égő
összezavarodott mirigyekhez,
a levegőben szent jeleket
vágva, Könyvekkel közelednek.
 
Gondtalanul olvasol erről a lángokba álló
nyugati ég felé fordult karzaton.
Az, ami lángol, mindig értesít.
Az a tűzből eredő értesítés
a hamu bölcsességét nyújtja.
 
De ma a világ könyve felett
oly szépen lángol az ég.
 
Ez az a pillanat, amikor úgy sóhajt az ember,
ahogy a kezdetek kezdetétől tette.
Teljesen mindegy, hogy
a tőzoltólaktanyában az éjjeli váltás
főnöke keresztrejtvényt fejtve sóhajtott
 
vagy az álmos Spinosa, aki
mutatóujját épp most nyalta meg,
hogy  lapozzon
vagy gyertyát oltson.