тај човек који је са посебном пажњом
палио своју цигарету нигде не журећи
док су га други нашироко заобилазили
стајао је одмах поред мене
рекавши ми
сви умиремо свакодневно
нема ту превелике мудрости
помислио сам
онда је исто тако лагано
испуштајући колутове дима причао
како је баш данас случајном непажњом
пао са седмог спрата зграде
са места на које су радници заборавили
да ставе сигурносну ограду
и умро истог часа када је осетио
да се асфалт отворио сам од себе
као и у ранијим смртима
и ова му је тешко пала
због његових остарелих родитеља
али у овом новом и другом животу
њихова ће лица бити озарена
када им касније оде у посету
нисам му ништа рекао више од онога
да ми је жао његових родитеља
а он је ритуално вадио старински сат
и бацао поглед на њега
и са пажњом га враћао у мали џепић од сакоа
након неког времена подигавши са пода
лепу кожну ташну
климнувши ми ставио је до знања
да је време да га ожале прошло
и само је кренуо
онда су сви они који су га обилазили
деловали чудније од њега самог
тај страх који се ширио атмосфером
од додира са њим
носио је магијску поруку
да цивилизација може далеко одмаћи
а човек још увек не познаје себе
једном сам ову причу испричао
свом пријатељу доктору
и питао га због чега тај човек живи у илузији
пријатељ је само одмахнуо руком и прошаптао
а ко може доказати да није испричао истину