Marinković, Tomislav: Тренутак среће

Тренутак среће
на аутобуској станици
док аутобус касни.
 
Покушавам да се сетим
брежуљака око града
који су вековима чекали
нешто што не умедох да разумем;
 
нападних таксиста и продавачице
љубави чији поглед је говорио:
„веруј ми ако хоћеш“,
 
а онда је уследио тренутак истине
и окретање главе на другу страну.
 
Памтим прекорне гласове путника;
њихова лица као да су патила због изгубљене части.
Само су деца налазила поезију
трчкарајући између набреклих торби,
 
и рецитовала своје километарске мисли,
сличнa цветићима који су се отварали
и провиривали кроз нерасањено пролеће.
 
Тренуци среће не личе на јахте
с благим ветрићем
у заставама.
 
Слични су обичним тренуцима,
прате нас на одстојању, понекад
прилазе када ослушну наше монотоно
дисање или убрзани рад срца.
 
У џепу је зазвонио телефон.
Прва асоцијација: дуг и досадан разговор.
Друга: бескрајно ценкање око поруџбине...
Али тихи глас ми рече:
„Ја сам.“

Örömpillanat
a buszállomáson,
míg késik a busz.
 
Megpróbálom felidézni
a város körüli dombokat,
azt a valamit, amire századokon át
vártak, nem tudtam megfejteni;
 
az erőszakos taxisofőrök és a szerelmet
áruba bocsátó nők sokat ígérő tekintetét:
„ha van merszed, higyj nekem”,
 
majd következett az igazság pillanata
és fejfordítás a másik oldalra.
 
Emlékszem az utasok feddő hangjára,
arcuk mintha az elvesztett becsület miatt gyötrődött volna.
A kitömött táskák között szaladgálva
csak a gyerekek leltek a költészetre
 
és az ébredező tavaszt kutatva,
a nyíló virágokhoz hasonló
kilóméteres gondolatokat szavaltak.
 
Az öröm pillanata nem a déli szélben
zászlót lengető jachtra
hasonlít.
 
A hétköznapi pillanatokra emlékeztet,
tisztes távolságban követ, néha egészen
közel jön, hogy meghallgassa monoton
lélegzésünket vagy gyorsabb szívverésünket.
 
Megcsörrent zsebemben a telefon.
Első gondolatom: hosszú, unalmas párbeszéd...
Második: véget nem érő alkudozás...
De megszólít egy csendes hang:
„Én vagyok.”