Lalić, Ivan V.: ОРФИКА

Само у сну поје мудри фосфор

Поуку о извору, и плане

На први додир ваздуха дана:

Оно што памтим, то је облик блеска

У коме гори тачна реч,

                                      податак

О чистој води (дајте ми да пијем!) –

У жеђи је моје оправдање;

                                            силазио сам

У разваљена темељишта,

Сркао из локве боју иловаче,

Укус корова; стављао сам шаку

Под живу иглу извора у стени

За гутљај цвећа воде, млека снега,

Полагао усне на рошави камен

Неког жлеба, пио кишу помешану

С писком галеба и светлошћу муње,

У жеђи је моје оправдање;

                                              пио сам

Саву мутну и крваву, Дунав

Укуса рајског муља и мазута,

Клокот му испод подлоканих кула

У Смедереву; пио мудрост претка

И сузу му из Брегаве, из Ибра,

И море сам пио,

                           гласове у њему,

Потпуни летопис судбине разложен

На слогове и со и семе ветра

У истој горској води,

И лизао сам росу са бршљана, језик

Завлачио у пукотину стене

Због једне капи (дајте ми да пијем!) –

Познајем звекет ланца на бунару,

Безброј бунара,

                          и како ведро пљусне,

Одјек размножен у мокрој дубини,

И како капље док окрећем чекрк,

Сабран у жеђи, у мом оправдању –

А горка су ми уста

Од тог искуства жеђи што ме враћа

Да ходочастим од воде до воде

(А извори се мешају у мржњи

И забораву, као поколења),

И тражим једну чисту кап,

                                            у којој вода

Сећа се себе од почетка, дели

Са својим крајем, чисто, без остатка,

И не мења се,

                        а мења смисао

И облик жеђи.

Дајте ми да пијем.